Историјат

Кроз вијекове и историју појам правобранилаштва има дугу традицију која је еволуирала прилагођавајући се различитим друштвеним, политичким и правним системима.

У старом Риму, правни систем био је утемељен на принципима „ius publicum“ и „ius privatum“ – јавног и приватног права. Иако модерна институција правобранилаштва није постојала, римска држава је развила механизме заштите својих интереса кроз различите правне институте и службенике. Један од кључних чинилаца био је „advocatus fisci“ – правни заступник државне благајне (фиска). Ова функција постојала је у периоду касног Римског Царства, када су се адвокати фиска бавили питањима заштите државне имовине, убирања пореза и рјешавања спорова у вези са државним приходима.

Правну традицију термин правобранилаштва развија и током средњег вијека. У феудалним друштвима владари су бирали правне савјетнике или заступнике који су штитили интересе круне, племства или цркве. Развојем државе, њених карактеристика и функција развијала се и јачала улога правобранилаштва. У периоду просветитељства и формирању правних система националних држава развијен је модерни концепт правобранилаштва. Институције попут државног тужиоца и правобраниоца почеле су да преузимају одговорност за заступање интереса државе пред судовима.

У вријеме владавине Аустроугарске монахрије, а под чијом анексијом је била Босна и Херцеговина, постојала је развијена пракса заступања државних интереса путем службеника и тадашњег правног система. Ово је представљало снажан утицај на правну традицију земаља региона.

Након формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије), појам правобранилаштва егзистирао је у модернијем облику у склопу тадашњег правног система. Законом су успостављени правобранилачки органи на нивоу државе и локалних власти, са задатком да заступају интересе државе и јавних институција.

У периоду Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), правобранилаштво је играло кључну улогу у заштити друштвене имовине. Републике унутар федерације имале су своје правобранилачке органе који су дјеловали у оквиру децентрализованог система.

НАСТАНАК ПРАВОБРАНИЛАШТВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Након распада Југославије било је неопходно успоставити правне институције које ће одговарати новом државном оквиру. Закон о jавном правобранилаштву Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине се примјењивао у периоду од 1989. године до краја септембра 1993. године.

Законом о jавном правобранилаштву из 1993. године основано је Републичко јавно правобранилаштво, као самосталан орган који своју функцију врши на основу Устава, закона, других прописа и општих аката. Одредбом члана 1. овог закона било је прописано да функцију јавног правобранилаштва у Републици Српској врши Републичко јавно правобранилаштво, а да одређене мјере и правна средства преузима Војно правобранилаштво ради заштите права и интереса Републике, у погледу државних средстава која користе и којима располажу Министарство одбране, јединице и установе Војске Републике Српске.

Ступањем на снагу Закона о Правобранилаштву Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 16/05), престао је да важи Закон о jавном правобранилаштву („Службени гласник Републике Српске“, број 17/93, 14/94 и 32/94). Правобранилаштво Републике Српске са сједиштем у Бањој Луци, било је организовано по сједиштима замјеника и то: Сједиште замјеника Бања Лука, Сједиште замјеника Бијељина, Сједиште замјеника Соколац, Сједиште замјеника Добој, Сједиште замјеника Приједор, Сједиште замјеника Фоча, Сједиште замјеника Требиње.

Доношењем Закона о измјенама и допунама Закона о Правобранилаштву Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 119/08), укинуто је Сједиште замјеника Соколац, а основано Сједиште замјеника у Источном Сарајеву и Власеници.

Ступањем на снагу Закона о Правобранилаштву Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 7/18), престао је да важи претходни Закон о Правобранилаштву Републике Српске, а организациону структуру чине сједиште Правобранилаштва Републике Српске у Бањој Луци и сједишта замјеника правобраниоца Републике Српске као основне организационе јединице и то: Сједиште замјеника правобраниоца Бања Лука, Сједиште замјеника правобраниоца Бијељина, Сједиште замјеника правобраниоца Добој, Сједиште замјеника правобраниоца Приједор, Сједиште замјеника правобраниоца Фоча, Сједиште замјеника правобраниоца Требиње, Сједиште замјеника правобраниоца Источно Сарајево, Сједиште замјеника правобраниоца Власеница и Сједиште замјеника правобраниоца Зворник које тренутно није формирано, а почеће да ради када се испуне материјалне и друге претпоставке за рад овог Сједишта.  Организација Правобранилаштва Републике Српске је детаљније приказано на овом сајту у дијелу О нама – Организација. Правобранилаштво Републике Српске представља кључни стуб правног система и наставља дугу традицију правне заштите државних интереса, прилагођавајући се савременим изазовима и потребама.